I am You and You are Me

JOURNALOVE | Veštica mekog srca

Počela sam da meditiram svakog jutra. Ali ozbiljno. 
Ne ovog puta mi nije smetalo to što sam zaspala zbog tebe u 3:33h jutros. 
Bilo me je briga. Imala sam osmeh na licu. Ta magija rešava svaku nesanicu. 
Dobro, pusti me da verujem u sopstvene bajke dok stvaram svoju malu fikciju o nama.

Nego, sedim jutros tako u svom zen-u i shvatam da mi nadolaze misli vredne onog poglavlja koje si sinoc spomenuo ali ne, ovde neće ići taj tvoj bolesni naslov i sram te bre bilo again.

U trenutku dok shvatam da se nalazim u ogromnom ličnom haosu zapravo uvidjam da doživljavam smrt. Smrt čega? Umireš? Čekaj, pa tek smo se našli, nisam još spreman za sahranu, polako s tim. 
Ma ne budi morbidan pobogu, i ne nadaj se neće grom u veštice, ponajmanje ne u ove mekog srca poput mene. 

Umirala je jedna priča i izgleda doživela svoj vrhunac umiranja. Znate onaj stadijum kad se doktori odluče da isključe aparate jer ako priča preživi biće to jedna ne tako srećna i veoma mučna priča. 
E tako je i sa ovom mojom. Gotovo je. Sahranila sam te. Bolelo je. Plakala sam. Govorila istinu na glas. Tresla se. Negde pročitah da je kod životinja upravo trešenje način da se telo oslobodi adrenalinskog naboja usled doživljenog stresa. Ko je nama ljudima kriv što smo zaboravili da i sami imamo mogućnost da se svesno dobro protresemo kada nam se nešto desi pa onda umesto toga čekamo stadijum sebe u kome ćemo se toliko tresti od nervoze da će "sve to priroda sama rešiti". 
I tako naučih da strovalim istinu na sebe i na ljude oko sebe kao potencijalni odron  na koji nas, kada prolazimo kroz klisure, neumorno upozoravaju svakoga dana. Moj odron došao je bez najave. Bez upozorenja. I nije mi žao. Zaslužila sam. I ta priča je zaslužila. Aktere u priči sam ubila i evo još koji dan pa i adekvatno ožalila. Toliko o prošlosti jer dok nosim zamišljenu crninu koja mi btw stoji perverzno dobro htela ja to ili ne u ovaj imaginarni roman koncept od mog života useljava se novi lik. Ili sam ga sama izmaštala i prizvala. Ma biće da sam ga samo oživela jer "kao da se znamo iz prošlog života" se već provuklo u našim zajedničkim satima. Poznaje mi trepavicu a da je nije ni dodirnuo. 

Takvi su to ljudi koje veštice mekog srca jednom u 107 godina privuku u svoj magični svet. Dok ostatak vremena provodimo u "popravljanju" polupanih umova, duša i tela pa valjda tako nakon toliko godina i "zaradimo" jednu dušu jaču, zdraviju i lepšu od ove naše. Nemoj posle "blago tebi", "lako je tebi" pa vi ljudi u startu pronadjete najbolje primerke i nije ni čudo što ih je većina ( iskreno želim da verujem ) srećno zauzeta, dok ja moram 107 neumornih godina života da uložim u tako nešto. Znam, ne vide mi se godine, bacam čini ili mi se čini, eh Čolo ČoloNo da se ne lažemo, što se duže iščekujemo to se kreativnije tražimo a upravo tako nastaju božanskodjavolski dobre stvari. Sažimanje crnog i belog. Obožavanje života iznova. 

Odoh, neće se cveće smo zaliti. I da, kad smo već kod cveća. Jeste li znali da ako pomazite već uvenule cvetove lavande oni ponovo zamirišu? 

Otišla sam.

Comments

Abracadabra!