Posts

Showing posts from August, 2018
I am You and You are Me

JOURNALOVE | Je mange une orange

Image
I ovog jutra otvaram oči bez ičijeg pitanja želim li to, ili bih se možda još malo valjala po podovima snova koje režiram i produciram svake noći.
Mentalna zabeleška sebi:ako nisi dovoljno pokrivena noću, a hladno je, režiraš psihološke horore. Dodaj ćebe na osnovni pokrivač, došlo je to doba godine.
On je ponovo tu. Nije otišao. - Radi li taj čovek nešto u svom cenjenom životu? pitala bi sada moja majka. Ali ne mama, ovde su uloge drugačije podeljene. Tu je, tik uz mene sa leve strane jastuka. Mogu da osetim svaki delić njegovog prisustva. Ne ljubim ga. Samo nastavljam da ležim mirno umesto da se kao i obično protežem i ispuštam neke čudne dobrojutarnje mačje zvuke. Pa ipak nakon par trenutaka odlučih da ustanem. Tabanam bosih stopala kroz dugački hodnik suncem osvetljenog stana. Hladan dodir parketa na stopalima budi mi sećanje na nisku temperaturu vazuha u noći za nama. To je valjda znak da se leto polako oprašta, sa čime ja nemam ama baš nikakav problem. - Znamo, ne voliš vrućine…

JOURNALOVE | Daj mi

Image
Daj mi taj komad neba
Da se u njega uselim
Da zivot napokon shvatim
Onakvim kakvim su ga oni želeli
Da misao svoju prodam
Na ivici osećanja da stojim
Koketiram sa palim borcem
Uzasnuta lika svet taj
osmehom precrtam
Daj mi malo tog suvog hleba
Da dusu bezmalo ogrezlu nahranim
Smisao da mi ljubi oštrina vetra
Mekoćom reči da još koji dan
postojim
Daj mi taj izbor
Da ga malo nemam
Jer kome još izbor treba
u samoći
Od besmisla satkanog kaput
Sa tvoje leve strane
Njime ogrni svet
Da se ne nahladi leptir
što odavno iz čaure svoje
nikuda nije
Daj mi taj komad neba
Da se u njega uselim
Jer hrabrost besmislu
najbolje o smislu pripoveda

JOURNALOVE | Veštica mekog srca

Image
Počela sam da meditiram svakog jutra. Ali ozbiljno.  Ne ovog puta mi nije smetalo to što sam zaspala zbog tebe u 3:33h jutros.  Bilo me je briga. Imala sam osmeh na licu. Ta magija rešava svaku nesanicu.  Dobro, pusti me da verujem u sopstvene bajke dok stvaram svoju malu fikciju o nama.
Nego, sedim jutros tako u svom zen-u i shvatam da mi nadolaze misli vredne onog poglavlja koje si sinoc spomenuo ali ne, ovde neće ići taj tvoj bolesni naslov i sram te bre bilo again.
U trenutku dok shvatam da se nalazim u ogromnom ličnom haosu zapravo uvidjam da doživljavam smrt.Smrt čega?Umireš? Čekaj, pa tek smo se našli, nisam još spreman za sahranu, polako s tim.  Ma ne budi morbidan pobogu, i ne nadaj se neće grom u veštice, ponajmanje ne u ove mekog srca poput mene. 
Umirala je jedna priča i izgleda doživela svoj vrhunac umiranja. Znate onaj stadijum kad se doktori odluče da isključe aparate jer ako priča preživi biće to jedna ne tako srećna i veoma mučna priča.  E tako je i sa ovom mojom. Gotovo je…
Abracadabra!