I am You and You are Me

BOOKS | Moje su noći lepše od vaših dana, R. Bijedu

Koračala je brzo. Zamalo da se rasplače. Njena kosa lepršala je u hodu, suknja joj se podigla uz butine - nastup usamljenog gospodina sa izgubljenim očima, produžite dalje, m'sje, idite, zavesa se odista diže, ali će se predstava održati tek sutra u dvadeset jedan čas, u Kaburu, kasini, vi, bitango! Sutra ću da vas zapljusnem muzikom od koje ćete se ukipiti, sutra ću da pritegnem zavrtnje, ali ove večeri ne želim da mi iko pomaže, neću da mi iko odvraća pažnju, neću više da govorim, ne želim da mi se neko meša u moj život, ni rečima ni seksom, ne postoji ni jedan čovek koji bi mogao da me razume, . . .
Od ovog trenutka ne želim više da slušam ni pitanja, ni savete, ni od koga više.
Čak ni od tebe, mama. Štaviše, rekla bih pre svega ne od tebe, mama, ne trudi se više.
Prestani s tim. Odustani. Pusti me na miru. Prekini. O prašini, rublju, ugovorima, kamionu, pobrinuću se ja sama, imam već dvadeset pet godina, još nekoliko tvojih poljubaca, još malo tvojeg samoljublja, tvoje podrške, tvoje ravnosti i tvoje bezmerne požrtvovanosti i - biću izgubljena. Eto, tako je to na ovome svetu. Nemoj više da dotrčiš kada začuješ moj plač, čak i ako niko drugi ne dotrči, jer ti ćeš uvek brže trčati od bilo kog muškarca, i svak zna, svako primećuje, muškarci čuju tvoj trk, to odzvanja nebom i medj zemljom kao konjica koja će im smesta mačem prebiti noge. I, narednog jutra, kakvog li jada, naprosto moram da im pričam o svojoj majci, kako je ona divna, kako originalna, nikada nije bila ko druge majke,...umela je da šapuće u mraku kao niko drugi, uveravala nas da ćemo svoje mačke ponovo videti u raju, ukoliko bi to bile dobre mačke, a povodom prvih suza koje sam prolila, ona mi reče da su to suze umetnika.

Danas je ona moj impresario, moj knjigovodja, moj trener, moj guru, bilo je veoma lepo s tobom, tipično, ako hoćeš ponovo da me vidiš pozovi je, ona će da ti zakaže termin . . . Nije ovo tvoja greška, mama, a nije ni moja, ne, ja ne želim tvoju smrt, ne, ja ne želim da te napustim, ne može se čovek rastati na dva načina, rastanak započinje time što ćeš prestati da se brineš o mom vešu, počinje time što me više nećeš kljukati rečima upozorenja, takvima koje samo ti umeš da smisliš da bi me osokolila, na ovoj zemlji, jadna mama samo ti veruješ u mene . . .

Rastanak započinje time što kazujemo istinu, da vi, tata i ti, niste bili stvarni svet, sve to što ste nam pričali o svetu, bili su plodovi vaše mašte, bile su to predstave u koje ste vi svom snagom želeli da verujete da se ne biste rasplakali, da svet, stvarni svet nije lep i da ti, prva moja svemoguća ljubavi na ovome svetu, nikada nećeš moći da postaneš moj muž, moja žena, moja dadilja ili moja budućnost, da nisi u stanju da održiš čak ni ona obećanja koja si mi dala, da će sve ono što si mi obećala, što sam priželjkivala i naslućivala u snovima, što si mi obećavala prosto po nahodjenju, jer si znala da će da usledi čas zastarevanja, eto, sada je došao taj čas . . . Taj srećni zanos koji si obećavala i nagoveštavala - nije usledio . . . "A sada, moji dragi, ovoga trena žena napušta svoje telo, ovde su jele, slapovi, vrhovi lednika, noć je, a ipak moćno sija sunce", i tako dalje, i tako dalje, nikada se od toga neću oporaviti . . .

Trebalo nam je prvo reći koliko dugo i daleko bi valjalo tragati, koliko ispita nam valja položiti dok nas ponovo neko ne poljubi tako pošeno i čudesno kao što si ti ljubila izjutra i uveče, i da ćemo biti izloženi opasnosti da srećemo samo zle očuhe i maćehe, kao oni koji se skrivaju iza svakog stabla u šumi, s kojima si nas plašila kada smo bili mali, napućivši usta kada bismo mi ućutali . . . "A tada, mama? Šta se dogadjalo tada? Da li si zaboravila nastavak priče? Ali sada, deca znaju nastavak. Ona su ga videla, na sopstvenoj koži iskusila. I ona su u stanju da ti ispričaju taj nastavak, kako se ta vilinska priča pretvara u grozotu, koliko je prevaranstva u toj priči, kako ste im, nastojeći da deci priuštite petnaest godina sreće, priredili pedeset godina šokova i razočarenja . . . To niste smeli da učinite. Vidim ih, današnju decu, ona znaju sve. Ova su deca možda manje srećna no što smo mi to bili, ali će od njih sigurno postati srećniji odrasli no što smo to mi . . .

Čak ni vuk nije više onakav kakvim ste ga vi prikazivali . . . Sada je to jedan olinjao vuk koga su dogadjaji pretekli, od koga se niko više ne plaši, koga srećete svaki dan na ulici i ne primećujući ga, s njim je svršeno, on je još samo sopstvena senka. Ljudi su smisllili užasnije stvari od njega, on je od pomoći jedino još sladostrasnicima i nesrećnim stvorenjima kojima nedostaju snažna osećanja, oni će da ga pokupe, da ga uzmu za jedno veče i ponesu kući, i onda ga lašte, nastojeći da još jednom dožive neku reakciju iz davnašnje prošlosti . . .

Odlomak iz knjige Moje su noći lepše od vaših dana, R. Bijedu

Abracadabra!